STARAC I MORE

Dan je jedan od onih koje poželite sačuvati kao neku dragu razglednicu. More u lučici kristalno je i mirno, a boje žive i neopisive kakve već jedino i mogu biti u Dalmaciji kad bura stane, a ostane samo čisti zrak i 50 nijansi zelene kojom je prošarano sivilo planine i još 50 nijansi drugačije zelene i plavije plave kojem se more i žalo dijeli od kuća. Malo misto zapravo je tiho i čuje samo poneki pljesak sa stadiona kojemu prethodi sučev zvižduk, a ako se potrudite čuje se i žamor iz kafića, krika djece s igrališta i poneki skuter. Ako se ne trudite čuti, ostaje samo sunce i more.

Hodam, kako već hodaju ljudi odavde koji ovdje više nisu nego jesu, pa su im koraci spori kao da šetnja rivom može trajati beskonačno. Oči su im otvorenije kao da je zaista moguće spremiti ovu sliku i poslati je samom sebi u budućnost  kao razglednicu u neke sivije i maglenije dane.

S desne strane rive su klupe i samo na jednoj sjedi stariji čovjek kojeg ne prepoznajem. Par koraka sam od njega kada mu upaljač iz ruke padne na kamene ploče ispred njega i zaboravljajući svoju razglednicu, produžim korak da mu ga dodam prije nego se uspije ustati.

-Izvolite-  kažem, a on pruži ruku naboranu, ali brzim pokretom i zahvali mi se samo kimanjem glavom.

Nasmijem se kimajući i pokušam mu u crtama lica prepoznati nekoga od potomaka, možda unuka mojih godina, ali odjednom mi se čini da liči na mnoge ljude koje znam.

-Jel ti pušiš?-prekida moju vizualnu DNK analizu glasom prodornim i zvonkim kao u mladića.

– Ako jesi zapali, ako nisi pomakni se sa sunca – kaže, a ja nisam sigurna jeli se šali ili nije, pa brzo i nespretno sjednem do njega i zapalim.

-Kako ste- pitam i zaključujem da je to najgluplje moguće pitanje, ali dio mozga mi je još u ritmu pokretne razglednice.

– Bolje. Puno sam ti bolje ovih dana, a skoro san umra ima tome neko vrime. Kako je onda bilo danas se ne smin žalit, ide sve nabolje, a virujen da će bit i bolje. Iman još masu toga za napraviti, napokon san spreman.

-Jeste bili u bolnici? – nastojim mu po borama na licu zaključiti o stanju, ali bore mu se čine više kao ožiljci bogatog iskustva nego kao starost pa odustajem, a on se na moje pitanje smije i u živosti plavih očiju odjednom mi se čini da je dijete, a ne starac.

-Lipa moja, bija san na aparatima, otpisan, a evo vidiš, nisan umra. Važni su ti ljudi oko tebe, znaš. Da njih nije bilo sigurno ne bi proša puno lipoga šta san proša u životu. Svita, Europe, putovanja, fešti, šesnih žena, kako bi ti reka, lipo san živija- govori to zagledan negdje dalje od brodova ispred nas, negdje mu je pogled prema otocima, a možda i prema Italiji i zaklela bih se da mu se oči cakle sa suzom koja se neće otkinuti nikada, a koja negdje ipak boli. Povlačim dim i odlučujem šutjeti, a on kako sam i očekivala nastavlja.

– Bija san i buntovan mladić, uvik neke kontre, dišpet svima. Za reć pravo, nisan ni sad puno drugačiji.

– Imate li koga svoga? S kime živite?

Gleda u mene ili kroz mene, prodornim pogledom, a onda se opet nasmije.

– Samo nešto pitaš, mala. Mogu li ja tebi dat savjet jedan?

Smijem se i ja i kimnem.

– Pazi kome viruješ, ovi šta najviše viču da te vole uvik će gledat i svoju korist, a kad te život krene mlatit neće ti pomoć. Kad ljudi kažu o tebi sve najgore, mučat će, a kad kažu najbolje, bit će opet za tebe. Ali ima i onih, vidit ćeš, koji će za tebe dat sve od sebe. Zovi ti to kako oćeš, ljubav, vjernost, ne znan, emocije su uvik zajebane, ali naučit ćes koliko vride tek kad te vrate u život. Ne moš ni zamislit, ali snaga njihove volje može bit tvoj otkucaj srca- kaže i lupka desnim kažiprstom po srcu – Rugaju se i njima da su infišani u staroga kenjca, ali ima ih sve više oko mene šta san stariji. Šta san ja stariji oni su sve mlađi i zbog te dice neće me nikad štufat. Od toga ludila napravit ćemo budućnost.

Htjela bih nešto pitati, ali on gleda za dvojicom dječaka koji trče s nogometnom loptom prema parku na kraju rive i smije se kada se jedan splete o loptu. Mene više ne gleda i ustaje se. Opet mi kimne glavom i krene preko rive, korak mu je hitar i čvrst, kao da je mladić u dvadesetima. Stiže ona dva dječaka i spretnom fintom jednome oduzima loptu i napravi nekoliko „na nogu“.  Dječaci oduševljeno gledaju i viču još, još, još.

-Skužajte –sad već vičem za njim – niste mi rekli koliko imate godina?

– 106, lipa moja, 106 – smije se.

Gledam za njim dok trči za onom dicom šta trče za balunom.

106, ponovim naglas. I smijem se.

 

(photo by Irisa)

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s